Понравившиеся стихи

[kosha666]

09.04.2021 21:06:04, Teinaava сказал(-а):

Мир прекрасен во всех проявленьях...
 

Мир прекрасен во всех проявленьях –
От единственной капли до моря,
Он не создан для зла и презренья,
Так о чём эти люди всё спорят?

Суетой меркантильной забиты,
Обрубив себе крылья по плечи,
А все истины – напрочь забыты,
Доброта никого уж не лечит.

Матом чёрным покрыв свои речи,
Запинали любовь, словно мячик –
Ей, живой, в упокой ставят свечи
И не слышат, как дух по ней плачет.

К лику Божьему тихо прильну я,
Попрошу возвратить всё на крУги,
Еле слышно шепчу:
- Аллилуйя!
Излечи человечьи недуги!

Освети вновь сердца нам и души,
Укрепи в добрых дел устремленьях,
Пусть увидят глаза, слышат уши –
Мир прекрасен во всех проявленьях!

 

Валентина Северная

 

Странно мыслит автор)

Весь стихо она осуждающе пишет про зло, маты и другие пороки человеков, молится за нас грешных, и все-таки громко превозгласила "Мир прекрасен во всех проявленьях!"

В чем подвох? :crazy: )

Весь столбик технически, логически и поэтически очень даже ниже среднего уровня)

Зарифмованная непродуманная проза)

Аллилуйа!)

[Erindeir]

Where dips the rocky highland
Of Sleuth Wood in the lake,
There lies a leafy island
Where flapping herons wake
The drowsy water rats;
There we've hid our faery vats,
Full of berrys
And of reddest stolen cherries.
Come away, O human child!
To the waters and the wild
With a faery, hand in hand,
For the world's more full of weeping than you can understand.

Where the wave of moonlight glosses

The dim gray sands with light,
Far off by furthest Rosses
We foot it all the night,
Weaving olden dances
Mingling hands and mingling glances
Till the moon has taken flight;
To and fro we leap
And chase the frothy bubbles,
While the world is full of troubles
And anxious in its sleep.
Come away, O human child!
To the waters and the wild
With a faery, hand in hand,
For the world's more full of weeping than you can understand.

Where the wandering water gushes

From the hills above Glen-Car,
In pools among the rushes
That scarce could bathe a star,
We seek for slumbering trout
And whispering in their ears
Give them unquiet dreams;
Leaning softly out
From ferns that drop their tears
Over the young streams.
Come away, O human child!
To the waters and the wild
With a faery, hand in hand,
For the world's more full of weeping than you can understand.

Away with us he's going,

The solemn-eyed:
He'll hear no more the lowing
Of the calves on the warm hillside
Or the kettle on the hob
Sing peace into his breast,
Or see the brown mice bob
Round and round the oatmeal chest.
For he comes, the human child,
To the waters and the wild
With a faery, hand in hand,
For the world's more full of weeping than he can understand.
 

Уильям Батлер Йейтс

Изменено 18 марта, 2023 пользователем Erindeir

[Erindeir]

Сербская эпическая народная поэзия - Отац

Подиже се дивља хајка
Против једног српског рода
Да му не да да осети
Шта је срећа и слобода.
Иде хајка преко села,
Преко села и градова.
Иде хајка преко река,
Преко река и брегова,
Где год стигне, где год стане
Јадна раја гине, страда.
Заслепила сила турска
Од рајине страшне претње,
Па се дигла да уклони
Српске дике, своје сметње.
Заслепила турска сила
Од негдашње српске славе,
Па се дигла да поскида
Све јуначке српске главе.
Ненадовић храбри паде
И Бирчанин с њим погину.
Али Јанко, Гагић Јанко,
Он умаче у планину.
Залуд хајка за њим јури,
Без одмора и без станка,
Нигде нема горског сина,
Нигде нема Гагић Јанка.
Ал' кад хајка не могаше
У планину да га нађе,
Она ману горске кланце
Те у Болеч село зађе,
Па Јанкову кућу тражи,
Тражи жене самохране,
Тражи нејач, без оружја,
Тражи децу без одбране,
И јуначине над нејачи.
Ухвати му једног птића,
Ухвати му једног сина,
Соколова соколића.
Па га води друмом царским
Да бар њему главу скине,
Турци дете на смрт воде,
А друм води крај планине.
Па кад беше на ћуприји
Што покрива једну реку
Застадоше да за оца
Соколићу главу секу.
И већ џелат сабљу диже
Да детету главу скине,
Ал' се зачу глас ненадни
Глас Гагића из планине:
Стан'те Турци, стан'те вуци
Не грешите руке своје!
Не дирајте соколића,
Ево русе главе моје!
И изађе из шипрага,
Па нејаком збори сину:
Иди сине, иди надо,
Иди птићу у планину!
Па кад света ора дође
Те се поклич гором вине,
Ти се сети баба свога,
Што за тебе сада гине.
Ти се сети да он за те
Даде русу главу своју,
Да ти њега замењујеш
У крвавом светом боју!
То изрече, главу саже.
Сабља севну а он мину.
А соколић дотле беше
Одлетео у планину.

Сербская эпическая народная поэзия - Марко Краљевић и вила

Појездише до два побратима
преко красна Мироча планине;
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу;
Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;
Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
"А мој брате, војвода Милошу,
Тешко ме је санак обрвао,
Певај, брате, те ме разговарај!"
Ал' беседи војвода Милошу:
"А мој брате, Краљевићу Марко,
Ја бих тебе, брате попевао,
Ал' сам синоћ много пио вино
У планини с вилом Равијојлом,
Пак је мене запретила Вила,
Ако мене чује да попевам,
Хоће мене она устрелити
И у грло и у срце живо."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Певај, брате, ти се не бој виле
Док је мене Краљевића Марка,
И мојега видовита Шарца,
И мојега шестопера златна!"
Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од свих наших бољих и старијих,
Како ј'који држо краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје.
Марко спава, Милош попијева.
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева;
Милош пева, вила му отпева;
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле.
Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна удри у грло Милоша,
Друга удри у срце јуначко.
Рече Милош: "Јао моја мајко!
Јао Марко, Богом побратиме!
Јао брате, вила ме устрели!
А нисам ли тебе беседио
Да не певам кроз Мироч планину?"
А Марко се трже иза санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
Шарца коња и грли и љуби:
"Јао Шаро, моје десно крило,
Достигни ми вилу Равијојлу!
Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом;
Покрићу те свилом до колена,
Од колена ките до копита;
Гриву ћу ти измешати златом,
А поткитит' ситнијем бисером;
Ако ли ми не достигнеш виле,
Оба ћу ти ока извадити,
Све четири ноге подломити,
Па ћу т' овде тако оставити,
Те се туци од јеле до јеле,
К'о ја, Марко, без мог побратима."
Дохвати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по врху планине,
Шарац језди по среди планине:
Нигде виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четити добре у напредак:
Брзо Шарац достигао вилу.
Кад се вила виде у невољи,
Прну, јадна, небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице, добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом,
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
"Зашто, вило, да те Бог убије!
Зашт' устрели побратима мога?
Дај ти биље ономе јунаку,
Јер се нећеш наносити главе."
Ста га вила Богом братимити:
"Богом брате, Краљевићу Марко,
Вишњим Богом и Светим Јованом!
Дај ме пуштај у планину живу,
Да наберем по Мирочу биља,
Да загасим ране на јунаку."
Ал' је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком:
Пусти вилу у планину живу;
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"
Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку:
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.
Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској.
Али вила међ' вилама каже:
"О чујете, виле другарице!
Не стрељајте по гори јунака
Док је гласа Краљевића Марка
И његова видовита Шарца
И његова шестопера златна!
Што сам, јадна, од њег' претрпила,
И једва сам и жива остала!"

Сербская эпическая народная поэзия - Косовка девојка

Уранила Косовка девојка,

Уранила рано у недељу,
У недељу прије јарка сунца;
Засукала бијеле рукаве,
Засукала до белих лаката;
На плећима носи хлеба бела,
У рукама два кондира златна,
У једноме хлађане водице,
У другоме руменога вина;
Она иде на Косово равно,
Па се шеће по разбоју млада,
По разбоју честитога кнеза,
Те преврће по крви јунаке:
Ког јунака у животу нађе,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Намера је намерила била
На јунака Орловића Павла,
На кнежева млада барјактара:
И њега је нашла у животу,
Десна му је рука одсечена
И лијева нога до колена;
Вита су му ребра изломљена:
Виде му се џигерице беле;
Измиче га из те многе крвце,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Кад јунаку срце заиграло,
Проговара Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
Која ти је голема невоља
Те преврћеш по крви јунаке?
Кога тражиш по разбоју млада:
Или брата, или братучеда,
Ал' по греху стара родитеља?"
Проговара Косовка девојка:
"Драги брато, делијо незнана,
Ја од рода никога не тражим:
Нити брата, нити братучеда,
Ни по греху стара родитеља.
Мож ли знати, делијо незнана,
Кад кнез Лаза причешћива војску
Код прекрасне Самодреже цркве
- Три недеље тридест калуђера?
Сва се српска причестила војска,
Најпослије три војводе бојне:
Једно јесте Милошу војвода,
А друго је Косанчић Иване,
А треће је Топлица Милане;
Ја се онде десих на вратима,
Кад се шета војвода Милошу,
Красан јунак на овом свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама;
Обазре се и погледа на ме,
С себе скиде коласту аздију,
С себе скиде, па је мени даде:
- "На девојко, коласту аздију,
По чему ћеш мене споменути,
По аздији по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли бога, драга душо моја,
Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби кум венчани бити."
За њим иде Косанчић Иване,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковаљно перје;
На јунаку коласта аздија,
Око врата свилена марама,
На руци му бурма позлаћена;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде бурму позлаћену,
С руке скиде па је мени даде:
- "На девојко, бурму позлаћену,
По чему ћеш мене споменути,
А по бурми по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби ручни девер бити."
За њим иде Топлица Милане,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија
Око врата свилена марама,
На руци му копрена од злата;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде копрену од злата,
С руке скиде, па је мени даде:
- "На девојко, копрену од злата,
По чему ћеш мене споменути,
По копрени по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим,
Тебе, душо, добра срећа нађе,
Узећу те за верну љубовцу."
И одоше три војводе бојне:
Њих ја данас по разбоју тражим."
Ал' беседи Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
Видиш, душо, она копља бојна,
Понајвиша а и понајгушћа:
Онде ј' пала крвца од јунака,
Та доброме коњу до стремена,
До стремена и до узенђије,
А јунаку од свилена паса,
- Онде су ти сва три погинула!
Већ ти иди двору бијеломе,
На крвави скута и рукава."
Кад девојка саслушала речи,
Проли сузе низ бијело лице,
Она оде свом бијелу двору,
Кукајући из бијела грла:
"Јао, јадна, худе сам ти среће!
Да се, јадна, за зелен бор 'ватим,
И он би се зелен осушио!"

[ArtemSH]

Я всё же приехал в это владенье лис —
Электричка пробралась кривыми с большим трудом.
И все мои мысли неожиданно оборвались:
Впереди был только нескончаемый бурелом.
Я наступил на разбитое, ржавое ламповое табло.
И перешёл в другое измерение по частям.
По заросшей насыпи с остатками от столбов,
И релейными ящиками, выпотрошенными к чертям.
Ты ждала меня в месте, похожем на всё вокруг,
Но на самом деле я попал во временной карман.
Ты колдовала и рассеивала жару,
А в подоле платья летал, вереща, комар,
И, так и не поняв, по часовой или против — дорога в ад,
Мёртвым алмазом рухнул к твоим ногам...
Ночь подошла вплотную, постояла, пошла назад.
И лес зашумел, заштрихованный помехами голограмм.

Григорий Горнов, 2018
 

[ArtemSH]

Класть ли шпалы, копать ли землю
хоть несладко, да не впервые.
Вот и выдалось воскресенье,
о плечистая дева Мария.

 

В рельсы вмерз аккуратный домик
в стороне от транзитных линий.
Хлопнешь дверью – как на ладони
водокачка да острый иней.

 

В полушубке, сидящем косо,
в черных чесанках, сбитых набок,
покрасневшая от мороза,
волочишь ты мужичий навык.

 

Ты приходишь в пару из стужи,
в белом облаке довоенном –
вот он, дом: ни отца, ни мужа,
только снимки – в упор – по стенам.

 

В жадном взгляде, в святом упрямстве,
в складках рта, где легла забота –
и нелегкое постоянство,
и неженская та работа.

 

По привычке хоть что-то делать
и пошила, и постирала.
Вот и нечего больше делать.
Постелила... Постояла...

 

Руку вытянешь – никого там.
Закричала бы что есть мочи!
...Бьет прожектор по синим стеклам.
Мелко вздрагивает вагончик.

 

Притерпелось – и не изменишь,
под соседний стук засыпаешь
и куда-то все едешь, едешь,
а куда – и сама не знаешь.

 

Олег Чухонцев

18.03.2023 20:02:29, Erindeir сказал(-а):

Where dips the rocky highland
Of Sleuth Wood in the lake,
There lies a leafy island
Where flapping herons wake
The drowsy water rats;
There we've hid our faery vats,
Full of berrys
And of reddest stolen cherries.
Come away, O human child!
To the waters and the wild
With a faery, hand in hand,
For the world's more full of weeping than you can understand.

Where the wave of moonlight glosses

The dim gray sands with light,
Far off by furthest Rosses
We foot it all the night,
Weaving olden dances
Mingling hands and mingling glances
Till the moon has taken flight;
To and fro we leap
And chase the frothy bubbles,
While the world is full of troubles
And anxious in its sleep.
Come away, O human child!
To the waters and the wild
With a faery, hand in hand,
For the world's more full of weeping than you can understand.

Where the wandering water gushes

From the hills above Glen-Car,
In pools among the rushes
That scarce could bathe a star,
We seek for slumbering trout
And whispering in their ears
Give them unquiet dreams;
Leaning softly out
From ferns that drop their tears
Over the young streams.
Come away, O human child!
To the waters and the wild
With a faery, hand in hand,
For the world's more full of weeping than you can understand.

Away with us he's going,

The solemn-eyed:
He'll hear no more the lowing
Of the calves on the warm hillside
Or the kettle on the hob
Sing peace into his breast,
Or see the brown mice bob
Round and round the oatmeal chest.
For he comes, the human child,
To the waters and the wild
With a faery, hand in hand,
For the world's more full of weeping than he can understand.
 

Уильям Батлер Йейтс

йетса никогда не понимал
но я западную вообще слабо понимаю)

 

вот старое, это да)

Integer vitae scelerisque purus, классика  :dirol: 

[ArtemSH]

Whose woods these are I think I know.
His house is in the village though;
He will not see me stopping here
To watch his woods fill up with snow.

 

My little horse must think it queer
To stop without a farmhouse near
Between the woods and frozen lake
The darkest evening of the year.

 

He gives his harness bells a shake
To ask if there is some mistake.
The only other sound's the sweep
Of easy wind and downy flake.

 

The woods are lovely, dark and deep,
But I have promises to keep,
And miles to go before I sleep,
And miles to go before I sleep

 

Robert Frost

[ArtemSH]

Я живу в нищете, как живут скоморохи и боги,
Я посмешищем стал и недоброю притчей для всех,
И кружусь колесом по моей бесконечной дороге,
И лишь стужа скрипит в спотыкающемся колесе.

 

Через пустоши дней по каким-то неведомым вехам.
По проезжей прямой. По какой-то забытой косой.
Было время, когда называл я себя человеком.
Это время прошло и теперь я зовусь колесом.

 

Сколько комьев с тоски,
сколько грязи налипло на обод!
Поворот колеса, словно сердца тяжелый удар.
Словно вехи судьбы, эти пустоши, рвы и сугробы.
Эти вехи и рвы провожают меня в никуда.

 

Все, что было судьбою, уходит в следы от убоя.
Все, что было судьбою, скрипучим скрипит колесом.
Через вехи и рвы. Из беды – на рожон – за бедою.
Все уходит, как сон. И опять наплывает, как сон.

 

На исходе пути поджидает пути мои пропасть.
Поворот колеса. И уже невесомая смерть.
Разлетается в щепы моя бесконечная повесть.
Завершается срок. Завершает свой срок круговерть.

 

Вениамин Блаженный